ЖИВАХНО ИЛИ ХИПЕРАКТИВНО ДЕТЕ ?
За децу се некако очекује да буду пуна енергије, да их „не држи место“, да стално нешто истражују… Иако очекујемо да деца имају расејану пажњу , да не могу да седе мирно, да су стално у покрету, ипак постоју граница до које нам се дететова енергичност чини прихватљивом. Према многим стручњацима за психолошка питања, оног тренутка када дете пређе ту границу, сумња се на такозвани АДХД(Attention Deficit Hyperactivity Disorder), односно дијагнозу поремећаја пажње уз хиперактивност.
Све чешће ћете чути да су данашња деца хиперактивна и да се дужина њихове пажње мери наносекундама.Разлога за овакве тврдње има у подацима да се из године у годину повећава број хиперактивне деце и деце са дефицитом пажње, али исто тако и у чињеници да се ови изрази непримерено и олако употребљавају.
Статистика говори да се број деце са поремећајем пажње која може бити удружена са хиперактивношћу – удвостручује на сваких 10 година, да је данас између 7 и 10 процената деце, узраста од 5 до 18 година са овом дијагнозом, као и да је то знатно чешћи случај код дечака него код девојчица
Хиперактивно дете и живахно дете су две различите ствари
Поента није у количини енергије и кретања,јер нека истраживања показују да живахна и хиперактивна деца троше исто енергије, већ се хиперактивност односи на активност која је неприкладна ситуацији, поготову она активност која дете омета да развија своје потенцијале, да ради, да учи, да се дружи итд. Уколико не омета, колико год то некоме сметало, онда се неради о хиперактивности, већ о живахности. Значи основни критеријум је да активност не омета дете у његовом развоју.“
Четири карактеристичне особине хиперактивног детета:
Прва је селективна пажња и таква деца могу да држе пажњу само на ономе што им је интересантно, то су најчешће видео игрице и сл. Даље од тога ништа им не може привући пажњу.
Поред тога присутна је импулсивност и то су деца која прво раде па онда мисле, прво иде акција, а онда рефлексија и то их доводи у невоље, они то не раде намерно, већ из брзоплетости.
Трећа особина је пометеност, дете је расејано, свашта му привуче пажњу, крене на једно место, а заврши на другом, брзо заборавља где је и за шта пошло или мисли на једно, а онда га бујица мисли одвуче на нешто сасвим друго. Све што види, оно би да дохвати, када то дохвати, оно га само погледа и остави, или га ,због брзине и нехата сруши.
Присутан је моторички немир. Дете је стално у потрази за новим активностима које тражи док их не добије на било који начин, а када их добије, задржава се на њима врло кратко а затим их одбацује и иде у потрагу за новим. Услед тога дете због описаног стања врло често има лош статус у друштву својих вршњака и наилази на велико неразумевање. За ову децу је типично да делују неуморно , међутим, када им се да задатак да нешто осмишљено раде, на пример, да марширају као војници , или да цртају нешто што захтева прецизност и пажљивост, она се заморе знатно пре друге деце.
Угроженији дечаци
Међу хиперактивном децом дечака је десет пута више него девојчица. Један од разлога за то је и чињеница да су очеви све мање присутни у васпитавању деце. Очеви су строжи и склонији увођењу дисциплине. Недостатак дисциплине згодан је терен за настанак хиперактивности. Порасту хиперактивности код дечака погодују и чињенице да у вртићима раде углавном женски васпитачи и да с њима у школама ради много више учитељица него учитеља.
Проблеми деце са поремећајем пажње/хиперактивношћу:
- Проблеми у породици
- Проблеми у учењу
- Проблеми у стварању пријатељства
- Врло је вероватно да ће чак и у најбрижнијим породицама међусобни односи бити оптерећени великом напетошћу због понашања детета.
- Не могу се концентрисати једнако дуго као њихови вршњаци. Бука и покрети око њих врло им лако скрећу пажњу.
- Многа деца с поремећајем пажње и хиперактивности имају врло мало пријатеља и на њих се често гледа као на „другу врсту“. Њихови проблеми често су резилтат њихове импулсивности и кратког опсега пажње због којих нису у стању научити социјална правила нити препознати социјалне знакове и поруке. Најчешће се друже са с млађом децом која њихов поремећај виде као нешто друго, нешто забавно и прихватају га.
КАКО ДАЉЕ?
- Похвале, награде и игнорисање непожељног понашања
Неопходно је објаснити детету понашање које очекујете од њега , што тачније и конкретније можете. За свако пожељно понашање похвалите дете.
- Развијање позитивног самопоштовања
Хиперактивна деца могу се осећати доста негативно повезано са својим способностима. Њима је потребна помоћ у томе да се критички осврну на своје неуспехе, да их виде у позитивном светлу и на тај начин промене своју слику о себи.
- Дневни распоред и предвидљивост
Хиперактивна деца добро реагују на предвидљивост и рутину, превелик им је терет и стрес ако се правила стално мењају.
- Јасна комуникација са дететом
Упутства детету треба да буду јасна и прецизна.Уместо: „Немој разбацивати ципеле свуда около.“, треба рећи: „ Стави ципеле у орман.“
При томе:
-Држите руке на раменима детета док му говорите што желите да уради.
-Гледајте дете у очи.
-Говорите смиреним, али одлучним гласом.
-Инсистирајте на томе да дете саслуша и уради то што му говорите, и обавезно наведите разлог због којега то желите.
-Запамтите да мумљање, приговарање, расправљање , мољење, викање или надглашавање с телевизијом неће дати никакав резултат.
– Може помоћи ако од детета затражите да понови шта желите да учини.
- Реалистична очекивања
Није могуће и крајње је неефикасно покушати променити сва дететова непожељна понашања истовремено. Одаберите једно или два јасно дефинисана обрасца понашања и радите на само њиховој промени.
6.Помоћ у учењу
-Разделите градиво на мање делове.
-Сложена упутства разбијте у више једноставнијих упутстава.
-Питајте хиперактивно дете да понови што треба радити како бисте проверили разумевање задатака.
-Када васпитач даје упутства целој групи, требало би да стане крај хиперактивног детета док то чини.
Контролисање хиперактивности
Потпуно излечење данас је још увек немогуће.Међутим, могуће је, врло успешно контролисање симптома које затим доводи до побољшања у односима са околином, успешнијим извршавањем задатака, бољим усмеравањем пажње,као и већим самопоштовањем и самопоуздањем. Брижан став је подстицајан, а дете са АДХД може постићи исте резултате као вршњаци иако се симптоми задржавају годинама. Одрастањем се потешкоће смањују. То што је у раном детињству проблем може се касније у животу искористити као предност у занимањима као што су сценска уметност, музика, плес или предузетништво.
Зорица Радоњић, психолог