Адаптација у дечјем вртићу
Свака промена у животу човека представља такве животне ситуације којима он мора да се прилагођава. За дете такве промењене животне ситуације, између осталог су: полазак у вртић, одвајање од родитеља, сусрет са одраслим непознатим особама и сусрет са већим бројем непознатих вршњака.
Период адаптације подразумева време које је потребно детету да се навикне и прихвати нову средину, битно другачију од породичне. На почетку школске године адаптација је очекиван, а током године континуиран процес који је временски немогуће предвидети. Код сваког детета је индивидуалан, па тако и дужина адаптивног периода варира од детета до детета.
Адаптација детета на вртић зависиће од: самог детета ( индивидуалне особине, здравствено стање, узраст,), вртића ( програм адаптације, стручност, опремљеност), родитеља (породична атмосфера, припремљеност детета за полазак у вртић) и васпитача (спремност да дете подржи и да га у што краћем року заинтересује за активност), (Шаин и Чарапић, 2012; стр. 123).
Породица је заслужна за почетни развој детета и његово схватање самог себе и света који га окружује. Пре поласка у вртић породица треба да припреми дете за одвајање, да зна како да се суочи и понесе са проблемима који могу настати при адаптацији, да схвате да је сарадња са васпитачем веома битна за адаптацију детета на вртић.
Васпитна средина треба да дозволи и омогући детету да препозна шта се од њега очекује, како то да испуни и подржи га у савладавању нових вештина и способности. Стога се праве посебни програми, осмишљавају активности , како би се дете што безболније одвојило од родитеља и навикло на колектив.
Шта треба учинити пре поласка у вртић?
Пре него што дете почне да похађа вртић, потребне су озбиљне припреме и размишљања, пре свега, у самој породици, а састоји се у[1]:
- Успостављању истог ритма дана код куће као и у вртићу.
- Информисању детета о вртићу, без улепшавања. У том смислу, дете може заједно са родитељем да посети радну собу и простор у коме ће боравити. Тако ће дете упознати непознату средину, али ће му уз родитеље бити мање непријатна него када то чини први пут и без родитеља.
- Не преувеличавати значај поласка у вртић, већ га третирати као нормалну појаву у животу детета.
- Играти са дететом интересантне игре везане за живот у вртићу.
- Не примењивати мере застрашивања, већ вртић приказати у лепом светлу.
- Не показивати претерану узнемиреност и страх од одвајања.
Полазак у вртић
Први дани проведени у установи могу да буду одлучујући за став који се код детета изгради према њој, због чега је потребно предузети све мере за избегавање стресова и конфликата. Препоручују се поступци којима може да се олакша адаптација, као што су избегавање јутарњих тријажних прегледа ,одузимање цуцле, флашице и омиљене играчке, омогућити родитељу да извесно време проведе заједно са дететом у групи. Посебно је значајно да првих дана дете не борави цео дан у вртићу, већ да се време боравка постепено повећава, што ће зависити од самог тока адаптације.
Одвајање при поласку у вртић као сепарација од родитеља
Упис у вртић означава за већину деце први излазак из породичне средине, односно прво одвајање од родитеља, на дуже време, као и први сусрет са већим бројем непознатих, како одраслих, тако и вршњака што код детета изазива несигурност и страх од одвајања.
Подаци показују да постоји правилност у реаговању детета на сепарацију од родитеља[2]
- Фаза протеста, узнемирености услед раздвајања. Дете активно негодује, буни се, плаче, зове, тражи родитеље, поремећен је сан и апетит, пружа отпор помоћи и утехи других особа… Готово сва деца најпре реагују бурно.
- Фаза очајања, туге, бола, плача. Моторна активност опада, јавља се немир и анксиозност.
- Фаза порицања, повлачења и равнодушности која омогућава враћање нормалним активностима, опоравак и јављање интереса за друге активности.
Изазов је за дете да разуме вртић као добро и безбедно место, као и да ће се родитељи вратити. Деци је тада потребна близина, подршка и уточиште. Они који то могу и требају да пруже су васпитачи и вртић, као институција. Збринутост од стране васпитача умањује тенденцију интензивног сепарационог протеста, реакцију на стрес и увећава осећање сигурности упркос одсуству родитеља.
Индивидуалне разлике у реакцији детета у процесу адаптације
Свако дете пролази кроз фазу адаптације, али постоје разлике у степену и форми адаптације, па треба разликовати лакшу и тежу адаптацију.
Постоје три основна типа адаптације деце на вртић (Шаин и Чарапић, 2012):
Лака адаптација је нормалан краткотрајан процес и представља нормалну реакцију детета на промену средине и начин обављања дневних активности. При овој адаптацији промене расположења трају кратко и овај вид адаптације траје 10-15 дана. Појављује се код деце која су успоставила сигурну емоционалну везу са родитељима и имају оптималне васпитне услове .
- Адаптација средње тежине може трајати и дуже од месец дана, дете одбија долазак у колектив, као и боравак у њему.
- Тешка адаптација је облик адаптације који се ретко среће. Дете које пати од тежег облика адаптације, одбија долазак у колектив, промене понашања су дуготрајне, трају и по неколико месеци. Код ове деце узроци тежег адаптирања су честа одсуства због болести или неких других разлога. Породична ситуација је такође један од узрочника тешке адаптације као и непримерени васпитни утицаји . Да би се дете које се тешко адаптира, адаптирало, потребна је тимска сарадња васпитача, медицинских сестара, психолога, педагога и родитеља.
Код најмлађе деце симптоми тешке адаптације су најчешће структуирани у физиолошкој сфери (одбијање хране, поремећен сан, губитак телесне тежине и сл.), а потом на психолошком плану (нервозне реакције, агресивно понашање и сл.). Известан број деце реагује на промене тзв. нервозним понашањем ( сисањем прста, грицкањем ноктију, чупкањем косе, љуљањем тела и сл.), а може се јавити и регресивно понашање које карактеришу облици понашања које је дете у свом развоју превазишло.
Код старије деце постоји знатно шири спектар механизама преко којих она „воде борбу“ са захтевима нове животне ситуације, а који су често неразумљиви.
Колико дуго ће трајати период адаптације и како ће се дете понашати током тог периода великим делом зависи од[3] :
- узраста детета (дете око 9 и преко 18 месеци лакше се прилагођава, док ће детету између 9 и18 месеци то бити знатно теже);
- карактеристика личности (дете чију личност карактерише живахан темперамент лакше се адаптира);
- телесног и физичког стања организма ( дете физички неотпорно и дете хронично болесно теже се адаптира);
- предходних искустава;
- степена слагања начина и навика живота у породици и вртићу.
Адаптација се не завршава престанком плакања детета, она тиме заправо почиње. Адаптираним дететом се сматра дете које радо долази у вртић и које слободно и спонтано изражава своја осећања, мисли и способности.
Сарадња породице и вртића у процесу адаптације детета
Сарадња између вртића и породице је од највећег значаја за остваривање успешне адатпације детета на вртић. Улога родитеља је кључна у овом периоду јер за разлику од стручно оспособњених лица (медицинске сестре у јаслама и васпитачи у васпитним групама), спремних да адекватно помогну детету, родитељи су додатно збуњени и забринути суочавајући се са различитим питањима: зашто плаче, како да му олакшам, колико дуго ће се овако понашати, да ли смо погрешили, можда је било боље да га чувају бака и дека…? У том моменту потребно је и родитељима пружити помоћ и подршку јер они заиста очекују да се неко стручан брине за њихово дете.
У контакту породице и вртића важно је да се успостави добар-партнерски однос, искрена комуникација, упознавање родитеља са начином функционисања вртића комуникацијом преко паноа, брошура, извештаја, усаглашавање васпитних ставова. Први групни родитељски састанак је идеалан за размену информација о самом детету где се од родитеља усмено и путем упитника траже основне информације о: навикама, исхрани, спавању, породичној ситуацији, здравственом стању, њиховим потребама и очекивањима од вртића. Оваква ситуација пружа прилику да се пре свега оствари поверење и близак однос са родитељима.
Како би се дете брже и сигурније адаптирало, родитељи имају задатак[4]:
- Да код куће са дететом разговарају о вртићу;
- Да се распитају о ритму живљења у вртићу, како би прилагодили навике детета;
- Да планирају одсуство са посла у току адаптације;
- Да упознају васпитаче са основним навикама деце;
- Покажу детету да га воле и када одбија да остане у вртићу;
- Допусте да понесе омиљену играчку са собом;
- Дају му времена да савлада бол;
- Проводе што више времена са њим током периода адаптације;
- Да разговарају са децом о другој деци и њиховој интеракцији;
- Да растанке у вртићу учине што краћим и увек одрже реч када кажу да ће доћи по њих.
Закључак
Полазак у вртић представља велики корак у животу детета, велику промену која је битна како за дете тако и за родитеље. Адаптациони период детета на вртић је један од главних предуслова за даљу социјализацију, а како би га дете превазишло без последица, односно без проблема потребно је укључити многе аспекте.
Родитељи су ти који су задужени за припремање детета за вртић, они морају знати како да се суочи и носе са проблемима који могу настати при адаптацији, као и да је сарадња са васпитачем веома битна за адаптацију детета на вртић. Процес адаптације зависи и од индивидуалних својстава, личности која се прилагођава, темперамента, њеног дотадашњег развоја и др. Да би се дете у вртићу лакше адаптирало, поред родитеља, васпитач мора бити упознат са правилним начином адаптирања деце на вртић, а то је извесно уколико зна неке основне информације о детету.
Постоје проблеми који настају при адаптацији, а они се јављају зато што код детета нису задовољени аспекти који су потребни за адаптацију. Први дани проведени у колективу могу да буду одлучујући за став који се код детета и родитеља гради према вртићу, због чега треба да предузмемо све могуће мере како би се избегле или барем умањиле стресне ситуације због ступања у нову средину и од самог почетка засновали квалитетни партнерски односи.
Зорица Радоњић, психолог
[1] Васпитање деце раног узраста. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства
[2] Стефановић-Станојевић,Т (2005). Емоционални развој личности. Филозофски факултет: Просвета, Ниш
[3] Васпитање деце раног узраста. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства
[4] Шаин, М., Чарапић, С., (2012). Програмирање васпитно-образовног рада у вртићу-Корак по корак 3. Београд:Креативни Центар